Decembar je vreme slava, a na slavame se vrlo često pričaju vicevi. Znate onaj: u krcatom tramvaju na oštroj krivini jedna devojka izgubi ravnotežu i nasloni se na ministra policije.

– Oprostite, inercija!

– Drago mi je, Nebojša!

Ili, znate onaj: ministar policije obilazi patrole saobraćajne policije.

– Prošli ste kroz crveno! To je 200 evra kazne – kaže policajac, strogo, da primeti prisutni ministar.

Vozač zavapi iz kola:

– Ali, ljudi, ja sam daltonista!

A ministar policije će na to:

– Kakve veze ima što ste daltonista? I za strance važe isti propisi!

A znate onaj vic: ministar policije rešio da zeza Boška Obradovića. I tim povodom kaže: “Neki ljudi kada pred spavanje nemaju braću Andersen, izmišljaju bajke, koje plasiraju u novine”.

– Ministre, braća Andersen ne postoje! – kaže mu potom savetnik.

I onda ministar policije napiše na Tviteru: “Lapsus linguae nastaje pod uticajem semantičke bliskosti. Moj je spontana reakcija na nečiju pojavu konfabulacije – bogatih lažnih sećanja”

– Ona prva dva su dobra, ali ovaj poslednji je glup! – reći će vam društvo na slavi gde ste uzeli banku i počeli da pričate viceve o policajcima.

– Kako glup!? Pa čovek je doktorirao! – uzviknuće ona tetka što uvek sedne u čelo stola i svima kontrira, naročito politički.

– Tetka, vic je glup! A ljudi u vicevima su izmišljeni, tako da ne mogu da doktoriraju! – kazaće tetki domaćin slave, jer tetke tradicionalno imaju problem da razlikuju stvarne od izmišljeni događaja.

Na slavama je to uobičajeno, ali u zgradi Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije strogo je zabranjeno pričanje viceva zato što postoji utisak da su u pitanju anegdote iz života ministra Stefanovića. Naročito je zabranjeno pričanje viceva o policajcima, zato što postoji teorija da su u pitanju dnevničke beleške ministra Stefanovića koje će jednog dana biti štampane pod nazivom: “Najbolji autobiografski vicevi o policajcima”.

– Dobro, može jedan o plavušama… – vikne tako neko.

– Ajd da čujemo… – razdragano će policajci.

– Idu dve plavuše ulicom… – počne onaj da priča vic, ali se odnekud pojave državne sekretarke MUP-a Jana Ljubičić i Biljana Popović Ivković koje je ministar Stefanović lično imenovao na tu odgovornu dužnost, pa vic u momentu izgubi izvorni smisao.

Hans Kristijan Andersen – piše na Vikipediji – školovao se neredovno. Doktor Nebojša Stefanović, sa druge strane, školovao se redovno. I ko bi rekao da će se njihove atipične obrazovne sudbine jednoga dana ukrstiti.

Sve se zakomplikovalo samo zato što je ministar Stefanović od malena bio ubeđen da su Braća Grim sinovi jedinci, a da je Hans Kristijan Andersen sin jedinac koji ima brata.

– Lapsus lingve. Mislio sam na braću Andrejsen! Poznajem ih lično! – mogao je lako ministar Stefanović da se izvuče iz te bajkovite zavrzlame, ali je onda napisao tvit koji su jedva shvatili i profesori leksikologije i etimologije sa katedre za antropološku lingvistiku.

“Lapsus linguae nastaje pod uticajem semantičke bliskosti. Moj je spontana reakcija na nečiju pojavu konfabulacije – bogatih lažnih sećanja” – napisao je ministar iskoristivši 138 od 140 na Tviteru dozvoljenih karaktera, posle čega je pola države pomislilo: “Kome on to majku!?”

Ministar Stefanović je izgleda ubeđen da sve stvari na ovom svetu koje počinju na VU izmislio Vučić lično. Pa to misli i za “Vujaklijin rečnih stranih reči i izraza”. Popularnog Vujakliju stalno drži pored kreveta jer je odavno spoznao da neki ljudi kada pred spavanje nemaju braću Andersen, izmišljaju bajke koje plasiraju u novine, dok neki ljudi kada pred spavanje nemaju braću Vujaklija, izmišljaju strane reči i izraze koje plasiraju na Tviter.

Nebojša Stefanović je pred spavanje najpre čitao, a onda čak počeo i da dopisuje braću Vujaklija.

Dopisao je recimo:

LAPSUS LINGUAE – vrsta laptopa koju prave naši prijatelji iz Ujedinjenih Arapaskih Emirata (UAE).

SEMANTIKA – Nauka o sem. On kad kažeš: “Sve je stanje sem pitanja” ili “Sve je forma sem reformi”.

SEMANTIČKA BLISKOST – kada ste vezani za sve na ovom svetu sem za antičku Grčku.

KONFABULACIJA – osećaj da ste Bule Goncić (lat. Bulacija) i da glumite u predizbornom spotu SNS, a pritom imate bogata lažna sećanja na prethodne četiri godine.

Kada je premijer Vučić nedavno gostovao kod Marić Milomira na TV Happy otkrio je da ministar Stefanović ima neki nadimak iako ga po tom nadimku niko nije zvao.

– Svakoga ko je iskreno, istinski i ljudski blizak meni, pre svega, ali i vladi i SNS, svakoga ko je spreman da se bori protiv medijski i politički moćnih protivnika, koji imaju veliki novac koji stiže preko zapadnih zemalja, oni satanizuju. Tako su za Nešu Stefanovića izmislili da mu je nadimak “slina”, iako ga tako niko nije zvao – rekao je tom prilikom premijer Vučić u programu uživo.

Iz tog čudnog izlaganja premijera Vučića može se zaključiti da verovatno postoje dve vrste lapsusa: lapsus lingve (lapsus linguae) i lapsus slingve (lapsus slinguae).

Lapsus lingve može svakome da se desi, a lapsus slingve se redovno dešava samo ministru Stefanoviću, čoveku sa izmišljenim nadimkom koji je kompletnom televiziskom auditorijumu svesno otkrio premijer Vučić.

Što svakako nije korektno, a nije ni drugarski, ni kolegijalno da na televiziji kažete da nekog vašeg bliskog saradnika zovu, na primer, “slina”, iako ga tako niko nije zvao.

– A čak su – reći će premijer Vučić već prilikom sledećeg gostovanja kod Marića na Hepiju – ovi sa N1 izmislili da je lapsus koji izgovori Neša Stefanović lapsus slingve, zato što su prethodno izmislili da ima nadimak koji nikada nije imao, a što sam im ja slučajno otkrio zbog semantičke bliskosti sa ministrom Stefanovićem…

Dok će u tim trenucima Neša Stefanović sedeti pred kompjuterom i tvitovati:

– Šta mislite: da li su sestre Bronte rođena braća? I kakva je uopšte razlika između Vujaklije i Stomaklije?

N1 pratite putem aplikacija za Android | iPhone/iPad i društvenih mreža Twitter | Facebook i UŽIVO na ovom linku.