Kao u video igricama posmatrala sam na Slobinom RTS-u vukovarski urbicid. O opsadi Sarajeva nisam ništa znala, jer smo imali svoje Göbelse, ali me to (ipak!) ne amnestira. Saznala sam naknadno...

IDU NEMCI

Kao društvo u kome nije ustanovljeno Orvelovo ministarstvo zaboravljanja (mada možda i jeste a da to ne vidimo), ali jeste zasigurno negiranja, pokušaj ponovnog reflektiranja dela Karla Jaspersa Die Schuldfrage ili Pitanje krivice uporno traži da nađe svoje mesto, pogotovo ako se prisetimo da ga je ovaj čuveni nemački filozof napisao već 1946, znači neposredno nakon sloma nacističke Nemačke. Njegov život je slojevit, i on zaslužuje poseban prostor. Ali, ovde dovoljno govori činjenica da mu je žena bila Jevrejka, da joj je uvek govorio “Mi smo Nemci” i da je u par navrata jedva izbegao smrt zbog nekooptiranja sa (udruženim) zločinačkim poduhvatima nacističke Nemačke.

Iako mnogi, i to s pravom ističu da se tzv. nemački slučaj ne može lako komparirati sa našim slučajevima, između ostalog i zbog navedene pluralnosti, činjenica da je filozofija univerzalni ljudski poduhvat koji u svoje okrilje priziva čovečanstvo koje je izgubilo čovečnost, ali ne prestaje da teži da ga povrati, iziskuje potrebu da se napiše bar po koji redak. Kako u svojim elaboracijama pitanja krivice Jaspers govori i o moralnoj i metafizičkoj krivici to nas upućuje, a i upozorava da su komparacije, a i pouke itetako bitne zbog zbrkanosti njihovog operiranja na brdovitom, a opet tako jednoličnom Balkanu, maltene po modelu nacističkog Die Gleichschaltung.

KRIVICA

Svakako je značajan Jaspersov stav da krivica postoji i uvek će je biti jer su ljudi slobodna bića, tj. mogu birati između dobra i zla, i da je ta sloboda osnov stvaranja novog nemačkog društva i obnove nemačkog duha koji je razorila jedna totalitarna ideologija pozivajuće se pri tome licemerno na taj isti Volksgeist.

Stanje balkansih duhova naravno da nije isto, većina će se složiti da su Nemci veliki narod ne samo u brojčanom smislu dok smo mi mali narodi, nedovršene nacije, itd. No, i Nemci su nakon II svetskog rata osetili da su “mali”, podeljeni između okupacionih zona, s tim da svoju veličinu nisu više težili da povrate zadrtošću i lažnim moraliziranjem već otvorenošću i komunikacijom.

Iako se to nije odmah zbilo, u stanju razorenosti, borbi za opstanak u razrušenim gradovima u koje se slio i veliki broj Nemaca iz “okupiranih” područja u kojima su oni nekad živeli, Jaspers ih je ipak na to pozvao. I to na neki način kao da i nas priziva i doziva. Jer i mi se borimo za goli život, preživljavamo, a što preti da u ime preživljavanja zaboravimo na moralnost i na vlastitu čovečnost koja na koncu obuhvata čitav ljudski rod.

Njegova razlika između tzv. krivične, političke, moralne i metafizičke krivice je impresivna. Krivičnu snose oni koji su organizovali, a i počinili stravične zločine i za njih je jedina instanca sud, mada na nekim mestima Japers navodi i sila kao takva jer oni nikakav sud mimo svog zločinačkog i ne priznaju, tačnije ne poznaju. S toga im i nije teško da na istom počine i suicid, a što je čin nekakve potrebe da nepriznati sud “prizna” njihov martirologij, čime ga paradoksalno ipak priznaju.

Iako se suđenje Göringu i drugima percepiralo kao iscenirano, jer se unapred znao ishod, bilo je potrebno da u svetu u kom je razrušeno svako prirodno pravo, i ono najosnovnije, a to je pravo na život, koje je ljudima bilo oduzeto, ono prizna kao neprikosnoveno i neotuđivo. Tako se i u našem kontekstu često može čuti: očekivali smo takvu i takvu presudu, sve je već unapred isplanirano, te stoga i ne treba preći olako preko ovih Jaspersovih uvida uprkos razlike u kontekstu. I dalje, američki sudija Džekson je odmah stavio do znanja da se u Nürnbergu ne sudi nemačkom narodu. Na sličan način govore i predstavnici Haškog tribunala, ali naši, nazovi, lideri, Hristovim rečima, imaju uši da ne čuju, oči da ne vide uporno tvrdeći da se sudi kolektivitetu/ima. Ovo pozivanje na Hrišćanstvo nije slučajno, budući da se lideri koji navodno predstavljaju h/krišćanske narode uporno ponašaju mimo vrednosti koje navodno zastupaju.

Političku krivicu snose ipak svi, iako postoje nijanse. I oni koji su podupirali režim manje ili više otvoreno, i oni koji su bežali u neki oblik unutrašnje ili spoljne emigracije od režima. Tako su neki “samo” salutirali Heil Hitler bez ikakve uverenosti u ispravnost tog čina, ali činjenica da su to činili ih ne oslobađa od političke krivice jer su i sami deo političke zajednice pod kojom je vladao Führer.

Deleći isti društveni prostor, jezik, kulturu pa čak i puko prisustvo – ono što je Hana Arent nazvala Die Anwesenheit, ipak ih čini sukrivcima. Iako su “krivlji” oni koji su npr. uživali brojne beneficije Trećeg Rajha i bili deo njegovog aparata u odnosu na “obične” ljude koji su samo želeli da prežive u đavoljem režimu koji je zastrao skoro svaku poru nemačkog društva, ne znači da i oni nemaju svoje, pa makar to bilo i manje mesto, u tzv. političkoj sukrivnji.

Moralna krivica je ono što sami osećamo, i što delimo tj. o tome govorimo sa samim sobom, svojim najbliskijim bližnjima – porodicom, prijateljima i instanca je naša savest. Bez nje nismo ljudi, jer kao što nas još grčki mitovi uče Bogovi su ljude stvorili gole i bose u odnosu na druga stvorenja, ali su im poklonili vatru, a potom i stid i pravdu da se ne bi samouništili (stari Grci su bar bili svesni da ono što ne možemo da dokučimo, tu je mit, dok se kod nas za ono što možemo dokučiti koriste različiti mitovi da bi iskrivili ono što možemo da saznamo!). Ovakvi razgovori i osećaji svakako postoje i u našem kontekstu kao i u post-ratnom nemačkom, samo što je potrebno da se i kod nas iz sfere privatnog uzdignu do onog opšteg, u određeni oblik kolektivne samosvesti, das Selbstbewußtsein.

Metafizička krivica koja na kraju sledi se ogleda u tome da smo svi deo ljudske zajednice, Die Menschheit i da kao takvi ne možemo biti ravnodušni spram onoga što se dešava ljudima, ma koliko oni bili npr. prostorno udaljeni. No, kao što Japser još 1946. ukazuje, nove tehnologije nam omogućavaju da znamo kako je i tim ljudima i kroz to znanje i naše ne/reagovanje percipiramo u čovečanstvu, univerzalno shvaćenom. Kroz ova preplitanja individualnog, grupnog i univerzalnog i kroz stalnu komunikaciju i vlastitu spremnost da se bacimo u otvorenost ljudskog univerzuma možemo se potvrditi kao slobodna i kreativna bića.

OBLICI BEŽANJA OD KRIVICE I PROČIŠĆENJA

Pored ovih oblika krivice nije ništa manje aktuelna Jaspersova elaboracija oblika bežanja od krivice. Ona se nekad izražava kroz pojam “Aller Schuld”, tj. svi su krivi. Pri tome se ne misli samo na to da su svi činili zločine (sintagma koja se tako olako koristi na našim prostorima u čemu prednjači tzv. srpska strana) već u tome što zlo postoji inherentno u SVIM ljudima. Ono se samo kod nekih, u određenim okolnostima koje nisu samo oni stvorili, ispolji na najradikalniji način.

Tako su npr. Nemci nakon I svetskog rata poniženi, rasparčani i opterećeni ratnim reparacijama nakon Versajskog ugovora, sa nefunkcionalnom vajmarskom demokratijom, slomljeni ekonomskom krizom postali plodno tle za radikalno zlo. Po ovoj logici, svi su krivi i što nisu na vreme zaustavili Hitlera, navodi Jaspers. Dozvolili su mu da anektira Sudetsku oblast, potom Češku i Austriju, pozivali na neutralnost, zatvarali oči pred progonom Jevreja koji je počeo davno pre izbijanja II svetskog rata.

U našem kontekstu se tako često navodi da svet na vreme nije intervenisao da zaustavi zlo koje je krenulo, da je svaka intervencija došla kasno i nakon masovnih zločina i genocida bez da se samoupitamo gde smo bili MI. Iako to nije bez osnova i povezano je sa pojmom univerzalne čovečnosti, to nas ipak ne oslobađa od vlastitih krivica i potreba za pročiščenjem. A priča o “sakaćenjima” i učinjenim nepravdama nad vlastitim narodom kroz istoriju, dalju i skoriju, svakako ima na pretek.

Još jedan zanimljiv fenomen je tzv. međusobno smooptuživanje/ samonipodaštavanje ili Das gegenseitige Sichselbstschuldigen. Naime, neki ljudi toliko teže da pokažu da su samoispravni, da nemaju nikakve veze sa svim zlom koje se desilo i toliko insistiraju na stalnom invociranju samokrivnje vlastitog naroda, a da pri tome nisu sami sebe preispitali. To je delom posledica ljudske težnje ka dodvoravanju jačima (u nemačkom slučaju pobednicma u II svetskom ratu), a u našim slučajevima onima koji nas drže pod protektoratom i u drugim oblicima ekonomskih i sl. zavisnosti.

Nekad je to još prozaičnije. Nisu dobili šta su mislili da im pripada, pa makar i u nakaradnom režimu koji sebe samopredstavlja kao nešto “novo”, uzvišeno. Nekad su samo odraz evropske istorije zatrovanog moralizma koji nema veze sa istinskom moralnošću. Iako ovakvi glasovi nisu beznačajni, budući da su licemerni ne doprinose pomirenju. Kako su ovakvi glasovi na ovim prostorima ipak kako tako prisutni, mada ih nadjačava halabuka “svi su krivi” ova Jaspersova upozorenja treba uzeti više nego ozbiljno budući da i na ovaj način dolazi do sprečavanja samopročišćenja.

Još jedna halabuka, ne manje glasna, bezbrojne su priče, pregaženi životi i tragične ljudske sudbine, koje prezasićuju javni prostor. Svako govori samo o svojim patnjama i u toj masi patnji o kojoj se priča sa kartezijanskom izvesnošću koje Jaspers opisuje kao “uzmicanje u, po sebi, ispravnim ali za pitanje krivice – nebitnim pojedinostima”, krade se prostor za grupno pročišćenje. Ovim se naravno ne nipodaštavaju lične i druge tragedije, naprotiv! Samo se upozorava da one mogu biti oblik službe, uzmicanja, pohvale za svoj jad.

Iako Jaspers govori o Nemcima, koji su kroz bezbrojne priče o svojim patnjama (najdrastičniji slučaj je totalno razaranje Drezdena i njegovog stanovništva i kulturne baštine iako grad nije imao vojno-strateški značaj) i ne znajući nivelisali, a time i negirali patnje onih drugih. Ovakve priče u našim krajevima doduše operiraju na drugačiji način, ali opet sužavaju prostore za unutrašnji, a potom i grupni preokret (npr. mi smo “im” razorili Vukovar, oni su proterali Srbe iz Krajine i tome slično).

NAKON HAGA

I dok Hag konačno zatvara samog sebe, MI, ili više onog MI koji bežimo od pročišćenja, navedenih oblika krivice i slično optužujemo taj isti Hag da nas nije “doveo” do pomirenja, bez ikakvog preispitivanja suodgovornosti. Da je samo još više probudio i produbio zle duhove koje smo mi navodno zakopali, a nismo. Samo smo ih zaveštali novim generacijama. Pri tome zaboravljamo da nam ti zli dusi gode, oni “pale” u dnevnoj politici, i taj ugođaj infantilno predstavljamo kao srdžbu koju potom mehanizmima projekcije prebacujemo na druge. U ovom slučaju Haški tribunal čija misija i nije bila pomirenje već utvrđivanje krivične odgovornosti pojedinaca, koja se u svojoj zlokobnosti širi i na druge oblike krivice zbog naše nezrelosti i nesloboda.

Oni nas paradoksalno čine jadnim a time i nemoćnim, ili pak moćnim jer smo jadni. Hag nije isto što i Nürnberg, niko na suđenju nije nosio tamne naočare kao Göring. Kod nas tamne naočare nije stavio samo Göring. Samoubistvo Praljka nema veze sa samoubistvom Göbelsa, koji je po dogovoru sa suprugom Magdom pobio i svoju decu, ali ga Nemci uprkos ovom činu nikad nisu proglasili mučenikom. Tamne naočare koje su nas obavile su oblik skrivanja ćutnje, ali se zaboravlja da, kao što je Jaspers rekao, čovek “skriva ćutnju da bi snevao o obnavljanju”.

LIČNI PROLOG

Ovo pišem kao “dete”, jer je rečeno budite kao deca i vaše će biti carstvo nebesko. Ovo navodim, jer je Jaspers rekao da je za metafizičku krivicu krajnja instanca Bog, a na oboje (i Jaspersa i Boga) se nemušto referiram. Kad je rat počeo nisam imala pravo da izađem na izbore. Nisam “glasala” ni za jednu zločinačku politiku. Ali je ona učinjena i u moje ime. Kao u video igricama posmatrala sam na Slobinom RTS-u vukovarski urbicid. O opsadi Sarajeva nisam ništa znala, jer smo imali svoje Göbelse ali me to (ipak!) ne amnestira. Saznala sam naknadno, i to saznanje, makar i post festum mi daje mesto u svetu koji vapi za istinom i pravdom. O zločinima “nad svojima” ne mogu pisati, jer to nije tema ovog teksta a o njima “moji” jako “dobro” govore, sprečavajući pri tome svaki oblik pročišćenja vlastitog naroda. Mladić mi je ipak nešto “poklonio”: Srebrenicu da se sa njom suočim/o, i postanemo bolji ljudi.

Kao što je Karl Jaspers te davne, ali ne manje bitne 1946. po Evropu, svet i nas čiji smo i mi deo rekao: KRIVI SMO JER SMO SLOBODNI!

Zlatiborka Popov Momčinović je profesorica Filozofskog fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu.