Ono što neće ili ne mogu lideri Srbije i Bosne i Hercegovine hoće i mogu Bošnjak iz Srebrenice i Srbin iz Beograda. Sa zastavama Srbije i Bosne i Hercegovine na motorima danas su iz Srebrenice krenula dva bajkera. U četrnaest dana idu do Afrike i nazad na put dug više od šest hiljada kilometara.
Ahmed Ustić, srebrenički brico kao saputnika na motoru vozi suprugu Sanelu dok drugi motor vozi Predrag Peđa Matijašević iz Beograda. Želimo se zabaviti i svijetu poslati poruku mira, kažu oni.
Kako je sve to krenulo, kako je upoznao Peđu, priča Ahmed Ustić Brico:
“Peđu sam upoznao u Mostaru 2003. godine na moto skupu preko jednog zajedničkog prijatelja. Kroz razgovor se prepozna kakav je ko čovjek, u našem svijetu bajkera nema folirancije, jesi drug ili nisi. Postali smo dobri drugovi, iza nas je puno zajedničke vožnje i razmjenjivanja mišljenja. Peđa je dobar mehaničar, ima ugledan servis i dosta dobrih savjeta sam pokupio od njega. Jednostavno, na prvu se prepozna da li je to čovjek za druženje. Godine druženja iza nas pokazuju da smo postali prijatelji i tako se rodila priča za ovo putovanje”, kaže Ahmed Ustić.
Predraga Peđu Matijaševića pitam kakav je to osjećaj bio sklapati prijateljstvo, nedugo iza rata sa nekim ko je bio sa „druge strane“ i kako se to pretvorilo u prijateljstvo?
„Ja sam dolazio na ove prostore kad to nije bilo, kako bih rekao, pametno. Možda nije pravi izraz, ali ja sam živio i odrastao u nekom vremenu koje je po meni bilo malo normalnije, bar što se tiče ljudi i nisam imao nikada taj problem. Jednostavno, da budem iskren, nemam rodbine u Bosni, ali imao sam i prije rata mnogo prijatelja ovdje i jednostavno sam ostao u kontaktu iako se desilo sve što se desilo. Rat je u tome napravio kratku pauza, a nakon toga smo nastavili sa kontaktima, sa prijateljstvom i sa normlanim životom. To jeste jedina poenta svega. Ono što je lepo u čitavoj ovoj priči, Brico i ja ne samo da smo postali prijatelji po bajkerskoj liniji, nego smo postali porodični prijatelji, jer djeca nam se znaju, žene nam se znaju, to se jednostavno tako desilo, i to je to”, kaže Predrag Matijašević.
Bajkerska nacija
Danas kada nam političari stalno broje krvna zrnca Peđa i Brico znaju ko su i šta su, ali kažu da su oni sa jedne starne Bošnjak i Srbin, a sa druge strane zajedinička im je nacija bajkera o kojima postoje mnoge predrasude.
“Uobičajno mišljenje ovdje je da su bajkeri neka marginalna grupa ljudi, da motore voze loši ljudi, propaliteti, alkoholičari ili tako nešto. Ovo je jedan hobi koji spaja ljude. Ja imam 52 godine i često me pitaju zašto u ovim godinama, vozim motor, jer to kao nije za mene po nekim uobičajnim shvatanjima. Vrlo teško mogu da objasnim ljudima koji me to pitaju, jer ne shvataju poentu priče. Meni je motor i putovanje motorom pre svega omogućilo da upoznam i sretnem ljude koje nikada u životu ne bih sreo. Da se ostvare neka prijateljstva bez ikakvih interesa. Danas se ljudi nažalost druže samo zbog nekog interesa. Kada imaš prijatelja sa kojim nemaš bilo kakav materijalni interes, vi ste jednostavno prijatelji, volite se i isto razmišljate. To je najveće bogatstvo. Ne kažu džaba bogat si koliko prijatelja imaš“, ističe Matiješević.
Kako se rodila ova ideja Brico da idete na ovu turneju?
Ahmed Ustić Brico: „Jesenas sam došao u priliku da kupim putni motor, naravno bez savjeta ne idem grlom u jagode. Nazvao sam prijatelja, rekao mi je ako je imalo ispravan motor i ako imalo radi da to kupim. To sam nabavio za neke jeftine pare, naravno roba sa greškom. Nazvao sam Peđu, došao je odmah da kvarove otklonimo. Popravka je trajala cijeli dan usput smo razgovarali i onda Peđa predloži da otputujemo. Za mene je to bilo malo nemoguće, jer nikad otkako sam se vratio u Srebrenicu nisam zatvorio radnju četrnaest dana. To mi je bila baš nemoguća misija, naravno i supruga putuje sa mnom. Nemoguće je bilo da i ona dobije godišnji odmor, da ne dužim priču. U jedanaestom mjesecu prošle godine, jednostavno rodila se ta ideja. sasvim slučajno. Hoćemo li i hoćemo. Od tada smo počeli sakupljati lovu, znajući da nema ništa od nekog sponzorstva. Relativno brzo prikupili smo novac za put i sa moje strane, rekao bih kockioce su brzo slagane, dok kod Peđe je bilo skroz drugačije. Nažalost, on nije osjetio slast euforije, priprema, ono da ti ljudi dolaze i zapitkuju šta i kako dok raste pretputnička groznica. Peđa je imao peh, jendostavno problem u porodici, majka mu imala moždani i on se borio oko nje da ozdravi. Do samog jučerašnjeg dana nismo znali da li će Peđa putovati, međutim i on se izborio, hvala Bogu sad je majka dobro, ostala je u dobrim rukama. Znači trajala je lavovska borba za taj put. Peđa i dva dana duže putuje od mene, u polasku iz Beograda do Srebrenice i isto toliko u povratku.“
Pitam ih imaju li kome da se zahvale, da li im je neko možda finansijski pomogao?
Peđa odgovara prvi: „Što se toga tiče, nemam kome da se zahvalim, jer niko nije ni pomogao. Stara priča uzadaj se u sebe i svoje kljuse. Od četrnaeste godine vozim motor, znači okruglo 38 godina. Imao sam tu sreću da putujem i na dalje, i na bliže. Jednostavno bez prekida 38 godina vozim motor, tako da ovu ideju imam tri – četiri godine. Iskren da budem sva tehnička priprema mi je jako poznata za duga putovanja, ali ono što ljudi uvijek zaboravljaju, jako bitno, a to je da treba sa nekim putovati. I tu je najveći problem naći sa kim ćeš putovati. Znači, ako se dobro slažeš sa čovjekom u kafani, na ulici, bilo gdje ne znači da ćeš se dobro slagati na putu, to su posebni uslovi, to je posebna priča. Ahmed i ja se znamo i iz te priče jer smo već putovali zajedno, tako da tu jednostavno nema nikakvih problema. Ja sam malo s namerom njemu, što kažu, nabacio tu ideju jer sam dugo tražio čoveka s kim bih ostvario takav put , jer to nisu putevi koje čovek pravi deset puta u životu, možda jednom možda nijednom, ko je srećniji dvaput.”
Dvojica prijatelja preći će šest hiljada kilometara.
“Od toga jedan deo je vožnja trajektom, nekih osam trajekta, ćemo izmenjati”, kaže beogradski bajker.
Ahmed na to dodaje: „Ma ja, biće puno improvizacije, dogovora na licu mjesta. Jer mi ma koliko bili spremni i sigurni u svoje motore, tu može da se desi milion nepredviđenih stvari, ipak je to nešto zapakovano unutra, faktički mačak u vreći. Kupite danas auto novo pa nakon par kilometara stane. Mada mi poznajemo tu tematiku i na licu mjesta se dosta stvari može otkloniti, ali ako bude sreće nećemo imati tih problema“ .
O planu puta kažu:
“Peđa je već krenuo iz Beograda, stigao do Srebrenice i dalje idemo za Drač u Albaniji. Prva etapa je malo je više kilometara na točkovima. Planiramo, popodne stići u Drač. Imaćemo malo vremena da se odmorimo, da kupimo karte, jer sve na licu mjesta radimo. Ništa nismo unaprijed čekirali. Na trajektu ćemo prespavati noć, ujutro smo u Bariju, u Italiji, zatim nastavljamo za Palermo. Tu imamo smještaj obezbijeđen zahvaljujući našem prijatelju Irvinu koji je odrastao u Italiji i sutradan imamo trajekt za Tunis. U Tunisu je otvoreno nebo i put pred nama, pa 4 dana otprilike nas čeka obilaska malo većih centara u Tunisu i onda se vraćamo u Italiju, jer nema direktnog trajekta za Maltu. Na Malti planiramo provesti dva dana, tamo imamo i prijatelje koji nas čekaju.Vraćamo se i vozimo drugom stranom Sicilije…“
Tu priču nastavlja Peđa: „Ako sve bude u redu iz Brindizija idemo za Igumenicu, to je već u Grčkoj, zatim severnom Grčkom, tik uz albansku granicu preko predivnih planina, dolazimo do Makedonije, gde ulazimo na Bitolj. Idemo do Ohrida, gde nam je baza, gde ćemo najverovatnije da spavamo, opet kod poznatog čoveka. Onda idemo za Strugu, tu ulazmo ponovo u Albaniju. Albaniju bukvalno sečemo popreko do Crne Gore i nazad istim putem za Srebrenicu. To je nekih 14 dana, oko 6000 km Šta će biti videćemo.”
Pitam ih šta oni ovim žele pokazati? Ima li neka poruka, jer simbolika ipak postoji? Srbin iz Beograda, Bošnjak iz Srebrenice zajedno, a znamo šta se dešavalo u nedavnoj istoriji.
Peđa: “Pa da budem iskren, ja mogu u svoje ime da pričam. Sad ko se složi, složi, ko se ne složi ne složi. Ja te političke priče nikad nisam voleo i nikad nisam smatrao da može bilo šta da donese običnom čoveku. Tako da, ideja samo politička ne postoji, jer ja politiku ne volim. To nije aposlutno deo mog bića i deo mog življenja. Ovo radimo zato što volimo, zato što je to naš život, naš hobi. Moj moto je putovanje. Jer to je neko bogatstvo koje čovek ne može novcem da kupi. Jednostavno to mora da se oseti. Nikad ne znamo koga ćemo da sretnemo, koga ćemo da upoznamo. Meni se hiljadu puta desilo da sretnem ljude na sred puta s kojima sam ostao prijatelj i ostao u vezi, iz toga se rodilo nešto divno i krasno. Naravno, niko tu nikog ne pita ko je i šta je. Jednostavno, ljudi se ili vole ili ne vole. Politika, opet napominjem, nikom dobro nije donela što može da se vidi u poslednjih 20 godina .Ko razmišlja na neki politički način , ne izađe na dobro.”
“Ja naravno imam poruku. Poruka se moja uvijek odnosi na mlađe generacije, koje dolaze iza nas. Peđa ima jednu ekstra dobru rečenicu. Nemamo mi života na bacanje, nego život treba iskoristiti maksimalno u dobre svrhe, lijepe svrhe. Nama je ovo vid našeg uživanja , našeg sistema tako da kažem, upoznavanja drugih, drugačijih. Treba omladina da vidi da ne gubi svoje vrijeme uzalud, da ne prati negativne politike. Vjerovatno ima i dobrih političara, međutim gube vrijeme mlađe generacije time. Bolje im je da idu u školu i da budu neke zanatlije, tehničari, pa i direktori, nije bitno, nek budu bajkeri
jednom rečju“, poruka je Bricina za kraj.
Strogo je zabranjeno preuzimanje sadržaja, vijesti, videa ili fotografija bez dozvole. N1 pratite putem aplikacija za Android | iPhone/iPad i društvenih mreža Twitter | Facebook i UŽIVO na ovom linku.
